Оснивање четничких одреда

Михаиловић је са малим језгром официра и наоружаном пратњом стигао на Равну гору11. маја 1941. где је основао Команду четничких одреда Југословенске војске. Након доласка на Равну гору, схватио је да је његова група од 7 официра и 24 подофицира и војника једина преостала група отпора. Током пролећа и лета 1941. Михаиловић је радио на стварању организације покрета отпора. Почео је да прави спискове потенцијалних регрута и резервиста. Њему су се на Равној гори придружила група цивила, углавном интелектуалци из Српског културног клуба, који су били задужени за пропаганду.

Четничка група предвођена Костом Пећанцем, која је постојала и пре него што је избио рат у Југославији, није делила Михаиловићев став о отпору. Да би дистанцирао своју групу од других група које су себе називали четницима, Михаиловић и његови следбеници су се представљали као „Равногорски покрет“. Прокламовани циљ четникаје било ослобођење државе од окупаторских снага Немачке, Италије и усташа. Михаиловићева стратегија је био да се избегава директан окршај са окупаторима и да се чека са устанком када савезничке снаге стигну у Југославију.

Михаиловић је провео цело лето консолидујући разбацане остатке војске и регрутујући нове војнике. У августу је Михаиловић основао цивилно саветодавнотелоЦентрални национални комитет, који су чинили српски политичари, међу којима и они са јаким националистичким ставовима, као што су Драгиша Васић и Стеван Мољевић. Четнички курир је 19. јуна стигао у Истамбул, где је ројалистичким Југословенима јавио да Михаиловић организује покрет отпора против окупатора.Михаиловић је успоставио радио везу са Британцима у септембру 1941. Прва радио порука влади у избеглиштву у којојј је јавио да оргнизује покрет отпора од остатака војке је примљена 13. септембра.Михаиловић је такође јавио да је добио помоћ од официра из других делова Југославије, као што је словеначки официр Рудолф Перинек, који је донео извештаје у стању у Црној Гори. Перинек је послат назад у Црну Гору да тамо организује одреде и усменим дозволама за официре као што суЂорђије Лашић и Павле Ђуришић. Михаиловић је Перинеку дао нејасна и противречна наређења, поменувши да мора да сузбије цивилна превирања и „уклони непријатеље“. Михаиловићеви четници су имали мале дефанзивне окршаје са Немцима, али су их одмазде и приче о масакрима у НДХ учинили несклоном да се директно упусте у борбу против њих, осим са усташама у дуж границе Србије и Босне. Почетком августа 1941. Михаиловић је упутио Јездимира Дангића и Бошка Тодоровића у Босну ради помоћи српским устаницима у борби против НДХ.

Advertisements

Између два светска рата

Ослобађање Србије поново није донело крај рата. Као и 1913, он је и сада упућен у гушење албанске побуне. На Косову и Метохији је боравио од краја септембра 1918, па све до краја зиме 1919. године. Његово прво мирнодопско одредиште је касарна Краљ Петар I уСкопљу. Као најбољег официра у пуку, командант га је предложио за прелазак у краљеву гарду у Београд. У јесен 1919. године поручник Михаиловић је постао водник 3. чете 1. батаљона пешадијског пука краљеве гарде. Међутим, није се дуго задржао у краљевој гарди, због једног инцидента у кафани Слобода, уочи поноћи 31. децембра. Његов друг, гардијски поручник Стефан Бухоњицки, припит је држао здравицу, у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију. Када су Бохоњицком због тога упућене претње, Дража је извадио пиштољ, репетирао и ставио на сто, рекавши: Да видимо ко је бољи Србин од мене!. Добио је 15 дана затвора, а онда је већ 25. јануара 1920, враћен у 28. пешадијски пук у Скопље.

Неколико месеци после свог првог боравка у затвору, Михаиловић је, 11. априла, још једном одликован златном медаљом за храброст. 11. маја је постављен за водника митраљеског одељења у 3. подофицирској школи у Скопљу. Уследило је унапређење у чин капетана 2. класе, 14. октобра, и још једно одликовање, Орден белог орла са мачевима 5 реда, које му је уручено 1. децембра 1920. године. Те, 1920. године, оженио се са Јелицом Лазаревић, ћерком пуковника Јеврема Бранковића. Јелица и Драгољуб су изродили четворо деце: синове Бранка 1921, Љубивоја 1922. и Војислава 1924. и ћерку Гордану 1927. Бранко је умро 1995, у Београду, Љубивоје је преминуо у првој години живота, а Војислав је погинуо поред свог оца, маја 1945. године на Зеленгори. Гордана је дечји лекар радиолог у пензији и данас живи у Београду.

Следеће, 1921. године, Михаиловић је накратко, од 7. јула до 30. септембра, службовао у Сарајеву. Био је наставник у Другој подофицирској пешадијској школи.Вратио се у Београд пошто је примљен за полазника 23. класе Више школе војне академије. Две године касније дипломирао је са одличним успехом. У међувремену, 5. новембра 1921. године Дража Михаиловић је одликован Албанском споменицом, а 24. октобра 1922. унапређен је у чин капетана 1. класе. Као капетан 1. класе Дража је годину и по дана радио у обавештајном одељењу, а шест месеци у наставном одељењу. Мајорски испит је положио 16. марта 1925. године, да би у чин мајора био унапређен крајем те године, 17. децембра. У генералштабну струку је преведен 24. фебруара 1926, која се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука. У то доба Краљевина Југославије је своје најбоље официре слала у Француску на специјализацију, па се и Михаиловић обрео у Паризу 1930. године.

Пре него што ће отићи у дипломатију, Дража је обављао више дужности у земљи. За помоћника начелника штаба Дунавске дивизије у Београду постављен је 19. марта1926. године. Поред тога, за 1926. годину био је стални члан испитне комисије за чин потпоручника економске струке. На генералштабне послове у штабу краљеве гарде премештен је 19. јануара 1927. године. У гарди је био помоћник начелника штаба, вршилац дужности начелника штаба, и најзад начелник штаба, а једно време је командовао 3. батаљоном пешадијског пука краљеве гарде. Истовремено, Дража је био члан више испитних комисија, као и наставник стратегије у Нижој школи интендантске академије. Просветни Орден Светог Саве 2. реда добио је 25. јануара 1928. године. Чин потпуковника добио је на Васкрс 1930. године.

Пуковник Дража Михаиловић, командант пука, на верској служби коју врши католички свештеник, уЦељуДравска бановина1939.

Пуковник Михаиловић у друштву британског официра, марта 1941., на војној вежби код Калиновика, уочи немачког напада на Краљевину Југославију.

Службовање у краљевој гарди потпуковник Михаиловић завршио је 14. фебруара 1935, када је прекомандован у организацијско одељење генералштаба министарства војске и морнарицe.Ту је остао до 28. маја, кад је стигла наредба за одлазак уСофију, на место војног аташеа Краљевине Југославије. Тамо је научио и бугарски језик и добио два бугарска одличја: Орден Александра Невског 3. степена, који му је уручио лично цар Борис приликом одласка, и Орден крста Светог Александра, који ће стићи три године касније, 1939. За време службе у Софији добио је и пуковнички чин, 6. септембра 1935, поводом рођендана престолонаследника Петра Карађорђевића. Михаиловић је маја 1936. године на захтев бугарске владе повучен из Софије, пошто је успоставио контакте са неким компромитованим бугарским официрима, па је премештен за војног аташеа у Прагу. Пуковник Дража Михаиловић је стигао у Праг 22. маја 1936. године и остао је ту до маја наредне године. У Прагу се није бавио политиком већ бројним војним питањима, као што су набавка чехословачких авиона, панцир прслука, упутстава за противоклопно ратовање итд. На опроштајном пријему, председник Чехословачке уручио је Дражи Михаиловићу Орден белог лава 3. реда.

Маја 1937. године пуковник Дража Михаиловић постављен је за начелника штаба Дравске дивизијске области у Љубљани. Његово ново радно место налазило се у касарни Војвода Мишић. Априла следеће, 1938. године, Михаиловић је прешао за команданта 39. пешадијског пука у Цељу. Током службе у Цељу, својим претпостављеним је представио план за реорганизацију југословенске војске на националној основи – на српску, хрватску и словеначку – јер је веровао да је национално хомогене војске бити боље од мешовите, што ће увећати јединство војске и борбене способности. Његови претпостављени су одбацили овај план и 1. новембра 1939. су га казнили са 30 дана затвора. После тачно годину дана, априла 1939. године, Михаиловић се вратио у Љубљану, овог пута за начелника штаба утврђивања. Ту остаје до августа, када је постављен за сталног наставника Војне академије у Београду. Током 1940. године више пута су забележени Дражини јавни антихитлеровски испади. Најзад, после његовог напада на Хитлера на једном пријему у британској амбасади}, немачки посланик Виктор Фон Херн упутио је протест југословенском министру иностраних послова Цинцар-Марковићу. Зато генерал Недић још једном кажњава Михаиловића са 30 дана затвора. Казну издржава у Мостару, где је, такође по казни, упућен за помоћника начелника генералштаба приморске армијске области, 23. октобра 1940. године.

Солунски фронт

Од 15. фебруара 1916. године Михаиловић је у саставу Митраљеског одељења 2. батаљона XXIII пешадијског пука Вардарске дивизије. Овај пук је настао спајањем III и IV прекобројног пешадијског пука I позива. Бродом Абда Михаиловићева јединица је 22. априла напустила Крф и кренула пут Солунског фронта. После опоравка, у јуну и јулу 1916. око 150.000 српских војника пребачено је на бојиште северно од Солуна. По налогу Немачке врховне команде бугарске трупе су у августу предузеле напад на битољско – леринском правцу. Бугарски напад био је изненадан и жесток, непријатељска офанзива убрзо је заустављена, а онда је Српска војска кренула у снажну против офанзиву. Крајем септембра, после жестоких борби у којима је погинуло 3.000 српских војника, Дринска дивизија је овладала Кајмакчаланом и тако поново закорачила на делић територије Краљевине Србије.Десетог новембра 1916. ослобођен је Битољ. На Солунском фронту Михаиловић је учестовао у борбама на Островском језеру, Горничеву, код Жиове, на котама 1050 и 1368, на Сокоцу, Зеленом брду, Говедарском камену и Добром пољу. У бици код села Неокази и Доње Врбине, 11. септембра 1916, тешко је рањен. Лекарска комисија у Солуну проценила је да због последица рањавања потпоручник Михаиловић више није за строј, па му је понудила службу у позадини, међутим, он је то одбио.После опоравка, вратио се у своју јединицу на прву линију фронта, априла 1917. године. Почетком 1918. године, Михаиловић је са својим митраљеским одељењем пребачен у новоосновани 1. југословенски пешадијски пук Југословенске дивизије. У саставу те дивизије учестовао је у пробоју Солунског фронта. На Солунском фронту унапређен је у чин поручника, 25. јануара 1918. године. Орден белог орла са мачевима 4. реда добио је 25. јануара 1918. године, за стечене заслуге и показану храброст у рату. Друго митраљеско одељење 23. пука, једино је у целом пуку одликовано златном медаљом за храброст. Најзад, Михаиловић је, једини у дивизији, добио и Енглески војни крст и то одлуком команданта дивизије. После двадесетчетворочасовне топовске паљбе 15. септембра 1918. у пола шест ујутру, српска пешадија кренула је у јуриш. За десет дана, сламајући отпор немачко-бугарских снага, српска Прва и Друга армија избиле су на линији Штип – Велес. Уз вешта прегруписавања, продор српске војске је био настављен: 5. октобра ослобођено је Врање, 12. октобра српске трупе су ушле у Ниш, а 1. новембра 1918. српска војска победоносно је умарширала уБеоград.

Албанска голгота

Улазак Италије на страни Антанте маја 1915. пробудило је наду да ће војни притисак на Србију да попусти. Међутим, уласком Бугарске у рат на страни Немачке и АустроугарскаЦентралним силама је пружило нову прилику да рашчисте рачуне са Србијом. Ратну 1915. Дражин прекобројни пешадијски пук започео је код Шапца, почетком јула. XI Немачка армија креће у нову офанзиву на Србију. Крајем септембра 1915. Дража је наставио борбу против Немаца у околини Пожаревца, ту је добио нову дужност командира 4. чете 3. батаљона. Због великих губитака, његов батаљон је расформиран 10. октобра 1915. а потом се повлачио према Пећи. Друга половина октобра и почетак новембра протекли су у повлачењу српске војске према југу. Својим напредовањем према Јужној Морави и Вардару Бугари блокирају Српску војску у вардарској Македонији. Пут према Солуну је пресечен. Српска војска и избеглице се налазе у безизлазној ситуацији на Косову и Метохији. Немачка војска са севера и бугарска армија са истока напредују према Косову са јединим циљем да униште Српску војску у расулу. Дража је у том периоду био водник или заступник командира одређених пешадијских чета у 3. и 2. батаљону, да би 20. новембра 1915. уочи поласка Српске војске у Албанску голготу, био постављен за водника пуковског Митраљеског одељења, које је имало четири митраљеза заплењена од Аустроугара. Једини пут Српској војсци и избеглицима према савезницима и јадранској обали водио је преко албанских планина. Српска војска са народом креће у повлачење преко Албаније и Црне Горе у зиму 1915. под страшном хладноћом, снегом завејаним путевима у општем расулу на температури -30 °C испод нуле. Војску у расулу и избегли народ изморен гладом и хладноћом нападају албански разбојници. Са својим митраљеским одељењем, Дража се повлачио правцем Пећ – Беране – Подгорица – Скадар. Прве групе пристижу уВалону, малу луку на југозападу Албаније. Међу њима је и потпоручник Дража Михаиловић. Дражин III прекобројни пук је 9. фебруара 1916. прекомандован у Вардарску дивизију, да би следећег дана био упућен у логор Ипсос на острво Крф. Дража је током Албанске голготе успео да сачува митраљезе које је дужио, мада је све тешко оружје остављено још у Метохији. Последице Голготе су се осећале и на острву Крф и Видо на којима је умрло на хиљаде изнемоглих српских војника. Дража је на Крф пристигао врло исцрпљен и неухрањен.

Титула титула славиће се титула

fudbal-fk-partizan-paok-prijateljska-1328585176-40861           partizan

Партизан: Стојковић, Миљковић, Волков, Пајовић, Иванов, Смиљанић, С. Илић, Л. Марковић (од 98′ Брашанац), Лука (од 70′ Јојић), С. Марковић, Митровић Црвена звезда: Бајковић, Вешовић, Микић (од 76′ Максимовић), Спајић, Петковић, Гаридо (од 70′ Милуновић), Милијаш, Каду, Миливојевић, Касалица, Лазовић (од 15′ Дауда) Фудбалери Партизана савладали су Црвену звезду резултатом 1:0 и тако дошли на корак од одбране трофеја у домаћем шампионату. У јунака је израстао Милош Јојић који је голом у 90. минуту из слободног ударца донео тријумф Партизану! Са првим звиждуком Милорада Мажића постало је јасно са каквим опредељењем два тима улазе у меч. Чак је и Вук Рашовић избором играча јасно поручио да ће Партизан чекати своју шансу из контри док Звезда и није имала много избора… У таквој поставци ствари гости су први запретили и преко Касалице створили прву прилику. Његов продор по левој страни прекинуо је Иван Иванов и на време отклонио опасност. Први пех за Црвену звезду догодио се у десетом минуту када је Дарко Лазовић уклизао за лоптом и повредио се. Абиоле Дауда морао је на терен пет минута касније а то је Нигеријцу било прво појављивање на “вечитим” дербијима. Права узбуђења у првом полувремену уследила су средином тог дела игре. Касалица је у 17. минуту повукао лопту ка голу Партизана, распалио по лопти са тридесетак метара, а укопани Стојковић погледом је испратио лопту која је завршила на пречки. Само пет минута касније погрешио је Лука Миливојевић на средини терена а Александар Митровић и Лазар Марковић повукли су контру. Млади Митровић желео је сву славу за себе па је, упркос сјајним дриблинзима, сам завршио акцију и послао лопту поред гола. Грешка Саше Илића на половини Црвене звезде изнедрила је још једну прилику за госте. Поново је Филип Касалица био најагилнији и запретио Стојковићу који је у 29. минуту био много сигурнији. До краја полувремена Партизан је још једним контранападом створио прилику по боку а Лука је сјајно пронашао Митровића који главом шаље лопту под пречку Бобана Бајковића. Голман Звезде показао је у том тренутку сјајан рефлекс и избацио лопту у корнер. Баш након тог корнера догодила се једина спорна ситуација у првом делу игре када је Касалица повукао Александра Миљковића на рубу шеснаестерца али је Милорад Мажић одмахнуо рукама и одбио да досуди казнени ударац за домаће. Након повратка на терен однос снага се драстично променио пошто је Партизан почео да напада и ствара озбиљније шансе а Звезда је преузела улогу потчињене екипе. Прва права прилика за Партизан у другом полувремену уследила је у 56. минуту када је Лазар Марковић упослио Митровића а овај главом шаље лопту поред леве стативе гола Бобана Бајковића. Само четири минута касније уследила је, до тог тренутка најбоља прилика на утакмици на обе стране. Прекид за Партизан извео је Саша Марковић, убачену лопту окрзнуо је Спајић а она је “легла” на главу Луки који не супева да савлада сјајног Бајковића. Звезда је по истеку сат времена игре почела да показује знаке слабости и потпуно препустила Партизану иницијативу а домаћин је у више наврата озбиљно угрозио Бајковића који је у тим тренуцима држао госте у животу. Домаћин је из преимућства у поседу створио две прилике преко Лазара Марковића и Саше Марковића али је први ударац одбранио Бајковић а онда је ударац Саше Марковића завршио небу под облаке. Завршница меча протекла је у апсолутној иницијативи Партизана. Највиђенији играч домаћег тима Лазар Марковић изнудио је прекршај на ивици шеснаестерца Црвене звезде а резервиста Милош Јојић евроголом постигао победносни погодак који је Партизану, највероватније, донео шесту узастопну титулу у Јелен Суперлиги. На крају је и Максимовић искључен у 97. минуту па је Звезда завршила меч са десеторицом. На крају, више него заслужено 1:0 за Партизан који има пет бодова више од Звезде на два кола до краја!!!

Смрт

bob-marley-rasta-lion-px-686243

Бенд је и даље наставио неуморно да снима, што је резултирало албумима “Babylon by Bus” (живи албум), “Survival” (1978.) и “Uprising” (1980.). Бенд је кренуо на турнеју у Америку, са Стиви Вондером, али је након наступа у Бостону Бобу је позлило и једва је издржао концерт у Њујорку. Следећег јутра, 21. септембра, срушио се док је џогирао у парку и одведен је у болницу, где су му пронашли тумор на мозгу и прогнозирали му још месец дана живота. Иако је Рита захтевала да се турнеја прекине, Боб је одлучио да настави. Међутим, након концерта у Питсбургу, било му је толико лоше да је морао да одустане. Пребачен је у болницу у Мајамију, где се 4. новембра крстио у Етиопској православној цркви, као Берхане Селасије (Боб је раније припадао фракцији 12 Племена Израела). У последњем покушају да спасе живот подвргао се експерименталном лечењу у Немачкој, где је прославио и свој последњи, 36. рођендан. Пошто лечење није успело, желео је да се врати на родну Јамајку али је умро 11. маја 1981. Цео свет је био у жалости а на хиљаде људи је присуствовало његовој сахрани 21. маја. Гроб Боба Марлија налази се у родном селу Девет Миља (енгл. Nine Miles). Постхумно је одликован и јамајчанским Орденом части. Јануара, 2005, јављено је да Рита Марли планира да ексхумира посмртне остатке свог мужа и да их сахрани у Шашману (Shashamane), Етиопија. У најави ове одлуке, Рита Марли је рекла: „Цео Бобов живот се вртео око Африке, а не око Јамајке“. Доста је отпора овом предлогу на Јамајци. Рођенданске прославе онога шта би био његов 60. рођендан, да је још жив су 6. фебруара одржане у Шашману по први пут, уместо као до тада на Јамајци.

Други балкански рат

Српска влада је због уговора са Бугарском из 1912. требала да уступи делове Македоније. Стварањем албанске државе пореметило је српске планове. Српска влада је захтевала измену ранијег уговора; то је правдала уступцима у Албанији, упућивањем Друге армије под Једрене и одсуством бугарских трупа у операцијама у Македонији. Србија је одбила да се повуче из Македоније, што Бугарска није хтела да прихвати. Међутим, Бугарска је проширила захтеве и на Тракију и део Албаније. То је довело до сукоба са осталим балканским савезницима.У ноћним часовима, 29./30. јуна 1913. бугарске трупе, охрабрене подршком Аустро-угарске, извршиле су изненадан напад на српске положаје на Брегалници. Почетком јула водила се огорчена битка на Брегалници, у којој је бугарска армија била поражена. У Другом балканском рату Дражин IV прекобројни пук најпре се борио на правцу од Страцина до Криве Паланке. Потом је из Дунавске дивизије другог позива пребачен у Моравску дивизију другог позива. На дужност водника једне пешадијске чете. Дража је учествовао у борбама на Злетовској реци и даље према Кочанима. Ту је преболео своје прве ратне ране. Заједно са својом класом, 18. јула 1913. године произведен је у чин потпоручника. Победама српска војске на Злетовској реци, код Штипа иКочана, на планини Серти, масиву Осогова, код Пепелишта и Криволока бугарски пораз је био окончан. У помоћ српској војсци притекле су армије Румуније и Грчке. УБукурешту потписан је уговор о миру, 10. октобра 1913.